Koliko zapravo poznajemo ljude sa kojima živimo?

Postoji jedna zabluda koja se lako useli u duge odnose: posle dovoljno godina počnemo da verujemo da drugu osobu poznajemo gotovo do kraja. Znamo kako pije kafu, šta će naručiti u restoranu, koju će priču ispričati u društvu i kakvo će lice napraviti kada kažemo nešto što mu se ne dopada. Naučimo navike, reakcije i male rituale, pa nam se učini da više nema mnogo prostora za iznenađenje. A onda dođe jedno pitanje, jedna rečenica ili neočekivana želja i odjednom shvatimo koliko veliki deo drugog čoveka ipak ostaje samo njegov.

Ta misao mi se vratila dok sam razmišljala o predstavi „Ljudi odozgo“, koju 19. septembra dovodimo u Volkshaus Zürich. U središtu priče su dva bračna para i večera koja počinje kao sasvim običan susret među ljudima koji se poznaju, a onda dobije smer koji niko nije očekivao. Jedna ponuda otvori razgovor o željama, granicama, braku, ljubomori i svemu onome o čemu možda mnogo lakše govorimo u teoriji nego kada se iznenada nađe za našim stolom.

Dok gledamo likove kako pregovaraju, brane se, provociraju i pokušavaju da shvate šta onaj drugi zaista želi, u sebi već zauzimamo stranu. Pomislimo šta bismo mi rekli, gde bi bila naša granica i kako bismo reagovali kada bi partner izgovorio nešto što od njega nikada nismo očekivali. Pozorište tu postane mala laboratorija odnosa: bez posledica možemo da posmatramo situaciju koju u stvarnom životu možda nikada ne bismo želeli ili smeli da testiramo.

Duge veze su pune pretpostavki. Vremenom prestanemo da pitamo neke stvari jer mislimo da odgovor već znamo. U mnogo čemu to je znak bliskosti. Lepo je kada nas neko poznaje dovoljno da ne moramo svaki put da objašnjavamo ko smo. Ali bliskost može da postane i zamka ako zaboravimo da se ljudi menjaju.

Čovek sa kojim živimo deset ili dvadeset godina nije potpuno ista osoba koju smo upoznali. Promene se ambicije, strahovi, telo, posao, prijateljstva i predstava o tome šta želimo od ostatka života. Kroz neke promene prolazimo zajedno, dok neke dugo ostanu unutrašnje. Zato mi je zanimljivo pitanje koliko često u dugom odnosu zaista ponovo upoznajemo osobu pored sebe, umesto da razgovaramo sa slikom koju smo o njoj napravili pre mnogo godina.

„Ljudi odozgo“ tu temu otvaraju kroz komediju, što mi se posebno dopada. Humor nam dozvoljava da priđemo pitanjima koja bi u ozbiljnom razgovoru možda odmah podigla gard. Kada se nasmejemo nečijoj ljubomori, sujeti ili nesigurnosti, lakše prepoznamo i sopstvene male verzije istih osećanja. Na sceni će biti Sergej Trifunović, Aleksandra Tomić, Aleksej Bjelogrlić i Iva Ilinčić, a predstavu je režirao Patrik Lazić.

Za mene je dobra komedija najzanimljivija upravo kada se smeh i nelagoda nađu veoma blizu. Smejemo se situaciji, a onda shvatimo da pitanje koje je pokrenula nije nimalo površno. Koliko slobode ostavljamo partneru? Da li želimo da znamo baš svaku njegovu misao? Šta za nas znači vernost, a šta poverenje? Najzad, da li su granice koje smatramo čvrstim zaista iste kada prestanemo da govorimo hipotetički?

Tog 19. septembra, kada sednemo u Volkshaus i svetla se ugase, mene će posebno zanimati šta će publika poneti kući posle smeha. Možda će neko u tramvaju započeti razgovor sa partnerom koji nikada ranije nisu vodili. Možda će se samo dobro nasmejati i prepričavati omiljenu scenu. I jedno i drugo je lep razlog da provedemo veče u pozorištu.

— Evica