S kojim osećanjem idete u susret premijeri digitalizovane kopije jednog od vaših kultnih filmova „Varljivo leto ’68“ ?

Uzbuđen sam kao što sam bio pred svaku premijeru nekog mog filma. Susret sa novom publikom je uvek uzbudljiv. Taj film je nastao pre  trideset i pet godina, i danas, posle toliko vremena, mogu da kažem da je pošteno zaslužio status kultnog ostvarenja.  Mnogi gledaoci iz različitih generacija danas u svakidašnjem životu ponavljaju  replike iz tog filma… prepričavaju se pojedine scene… prikazuje se više puta godišnje na raznim televizijama u regionu… Potpuno nova, remasterizovana verzija filma će gledaocima pružiti mnogo više nego prikazivanje izbledele kopije u lošem formatu na televiziji.  Inače, kod nas se ponekada unapred  proglašavaju kultnim  filmovi i tv serije koja su tek u nastajanju, ili čim  počne njihovo prikazivanje, što obesmišljava pojam kultnog dela.    

Sećanja na proces rada, motive koji su vas podstakli da radite taj film?

Bio je to dosta težak period u mom životu.  Poželeo sam da se odmorim od turobne svakodnevnice i kada sam pročitao prvu verziju scenarija Gordana Mihića učinilo mi se da bi mi rad na ovom filmu, koji je u osnovi bio savremena komedija, pomogao da se vratim optimističkom raspoloženju. Predložio sam Mihiću da filmsku priču prebacimo u 1968 godinu,  ubacio priču o Čehinjama,  maturskom ispitu sa temom marksizma… i tako je to postao jedan od mojih najličnijih filmova do tada. Naziv filma sam delimično “ukrao”  od mog prijatelja Jiržija Mencla, s tim što moram da napomenem da  njegov film  ‘Rozmarni leto’ nema nikakve veze sa  prelomnom 68. godinom. Današnji gledaoci ne treba da ispuste iz vida da sam krajem šezdesetih studirao u Pragu pod uticajem sjajnih crnih komedija češkog Novog talasa,  i bio prisutan kada su sovjetski tenkovi ušli u Čehoslovačku da je oslobode od ‘opasnog’ viška gradjanskih sloboda. Zapadni svet se te godine oslobodio malogradjanskog društvenog koncepta, dok je koncept tadašnjeg čehoslovačkog lidera Aleksandra Dubčeka o ‘socijalizmu sa ljudskim likom’ grubo pregažen  i morao je da pričeka do pada Berlinskog zida, posle dvadeset godina.  Nažalost, mi u Jugoslaviji tada nismo uhvatili korak sa svetom, a i sećanje nas danas sve više napušta…       

Gde je danas Petar Cvetković (Slavko Štimac) , mladić čije je prirodno sazrevanje i najintimnije osećaje i odnose odredio društveni/politički trenutak?

Slavko Štimac se trenutno odmara na Rabu, a predpostavljam da se Petar Cvetković sredinom osamdestih godina oženio, dobio dvoje dece koja su se  u nedostatku perspektive u Srbiji odselila sa svojim porodicama u Kanadu, Australiju,  Novo Zeland, ili bog zna gde. Petar trenutno odvaja od svoje nevelike penzije u Srbiji novac da kupi kartu kako bi mogao da svake druge, tećei godine obidje svoje unuke. A možda je Petar Cvetković, poslušao praktične savete svog oca Veselina, oslobodio se svih mladalačkih iluzija,  i danas je ugledni,  kontraverzni  privrednik, ili je čak dogurao da predsednika  opštine u svom gradu…?  

Da li ste, dok ste ga radili, slutili da će film postati kultni?

Nisam nu u najlepšim snovima. Film je te godine, (1984). kada je nastao, odbijen da da bude prikazan u konkurenciji Pulskog fesivala… čak nije bio uvršten ni u prateći program filmova koji se prikazuju izvan konkurencije u Pulskoj areni, sa obrazloženjem mojih kolega iz tadašnjeg Pulskog žirija da film nije komunikativan. Većina domaćih kritičara ga je omalovažila… Podrška je stigla od moje filmske ekipe i divnog glumačkog ansambla koji me je pratio na premijerama filma u raznim našim gradovima. Publika ga je odmah prihvatila, ostatak priče znate. Verovatno je izlišno reći koliko mi neki od glumaca iz Varljivog leta 68, koji više nisu medju nama, nedostaju… pre svih Bata Stojković i  Mija Aleksić sa kojima sam imao ogromnu čast i zadovoljstvo da radim u više filmova. 

Spremate li se za novi film „Mačiji krik“? O čemu je reč ?

Da, spremam se pažljivo za taj film do koga mi je posebno stalo. Scenario je inspirisan autentičnom životnom pričom. Pukim slučajem koscenarista Djordje Sibinović i ja  upoznali smo Zorana Živanovića i njegovu suprugu Slavicu iz Kragujevca, koji su se tri godine  borili sa administracijom da steknu pravo starateljstva nad Zoranovom hendikepiranom unukom. I pored naklonosti lokalnog Centra za socijalni rad, na trenutke je njihova borba delovala krajnje neizgledno… Fascinirala nas je humanost tih ljudi i  neverovatna  Zoranova  životna energija  kojoj ovim filmom želimo da odamo priznanje.   

Bilo je reči da ćete raditi film u Italiji ?

Film  pod radnim naslovom ‘Moje ime je Muhamed’, bio je predvidjen za realizaciju prošle godine, ali je italijanski koproducent Cinemusa godinu dana  čekao novi zakon koji predvidja mnoge olakšice za privtne investitore u filmsku industriju. Taj zakon je konačno izglasan, dobili smo podršku od najvećeg italijanskog filmskog fonda Roma Lazio, kao i finansijsku pomoć od italijanskog Ministarstva kulture, a  produkciju je značajnim srdstvima podržao i italijanski javni servis RAI Cinema. Snimanje ovog filma se izgleda veoma približilo, verovatno već za kraj ove godine. Nadam se da će ovaj projekat biti  manjnska srpska koprodukcija što bi mi omogućilo da preuzmem deo postprodukcije u Srbiji, i što je najvažnije da  sa sobom povedem u Italiju deo moje srpske ekipe sa kojima sam uspešno realizovao u Indiji moj poslednj film ‘Zemlja Bogova’.    

Imali ste retrospektivu u MoMA muzeju u Njujorku, u britanskoj, španskoj, austriskoj kinoteci… dobili u svetu niz prestižnih nagrada za filmove i životno delo… I, kad se na sve to osvrnete…?

 Retko se osvrćem, uvek gledam samo napred.